Oseti snagu. Ubrzaj Učenje.Piše: Igor Rakić, Osnivač Škole Intelektualnih Veština

Da li se neko seća kako smo, pre dvadesetak godina, slušali priče o tome kako se neko dete iz komšiluka odselilo sa roditeljima, negde u beli svet, tamo pošlo u školu ili na studije i “rasturilo” koliko je pametno i bistro. Jugoslovenski brend je bio “pamet”.
Zaista, pre 20-30 godina smo verovali kako dobijamo kvalitetno obrazovanje i živeli sa uverenjem kako je naš obrazovni sistem gotovo bez premca.

Vremena su se promenila, nastale su nove društvene okolnosti, a obrazovni sistem je ostao isti. Stav – jugoslovenske pameti se lagano pokazao pogrešnim, jer, smisao obrazovnog sistema je da ljude osposobi da žive i privređuju u realnom, a ne imaginarnom ili prošlom svetu. Izgubili smo trku sa potrebama tržišta. Rezultat koji smo na kraju imali bio je lager od stotinu hiljada ljudi sa milijardama terabajta informacija u glavama, nažalost praktično beskorisnim u svetu u kojem su se obreli.
Kazaćete: “Bile su to devedesete!”. “Tranzicija je kriva!” uzviknuće generacije ’60tih i ’70tih, sećajući se bolnog prelaska sa socijalizma na neki hibrid frankenštajnskog kapitalizma. Ja, zdravorazumski, pitam: “Zar niko od ljudi koji vode politiku obrazovanja nije znao ili, ne daj Bože bio dužan da zna šta će se sve desiti u procesu tranzicije?”. Naravno da jesu. Sećam se, kako nam je jedan profesor, na predmetu Bankarsko i berzansko poslovanje, govorio o tome kako su mu, dok je studirao na Harvardu, na kraju postdiplomskih studija, jos 1970-tih, mentori dali jedan opsežan dokument na kojem je pisalo – “Tranzicija istočnoevropskih zemalja u procesu liberalizacije tržišta”. U tom dokumentu, koji je, naravno, bio potpuno zanemaren od domaćih autoriteta, pošto se mladi profesor vratio iz SAD, stajao je, opis svih turbulencija koje smo mi na svojoj koži (a i dublje) osetili u proteklih 25 godina. Da smo tada reagovali – danas bi situacija bila drugačija, ali nismo. Da li je neko sa namerom ili jednostavno prostodušnim balkanskim nemarom dozvolio da intelektualne sposobnosti celog naroda budu neumoljivo usmerene ka nemilosrdnom bubanju nepotrebnih činjenica, umesto ka sticanju potrebnih veština i znanja potrebnih za snalaženje – mene ne zanima. Ne postavljam pitanje odgovornosti ljudi kojima smo poverili obrazovanje karijera našeg društva. “Lov na veštice” ostavljamo inkviziciji i nekim ljudima iz prošlosti.
wbMene interesuje šta mi možemo da uradimo kako bismo u narednih 25 godina napavili 25 generacija ljudi sposobnih da “surfuju po talasima” modernog doba. Kako možemo da vaspitamo i obrazujemo nove generacije, koje će biti uklopljene u ono, što većini nas izgleda kao haos XXI veka. Naravno ovoje samo moj stav. Živimo u svetu slobode izbora. Međutim, Aletrnativa mom stavu da treba da semanemo prošlosti i da svako od nas uradi nešto korismo je da ćemo, ako nastavimo da budemo pasivni posmatrači negativnih intelektualnih promena u glavama naše dece biti svedoci gašenja nacija i stvaranja jednog veliko unifikovanog entiteta – postmoderne nacije Tupsona. To će biti era ljudi bez dublje logike, fokusiranih na sadašnjost i trenutna uživanja, zaglavljenih u problemima iz prošlosti, do besvesti egocentričnih i bez osećanja empatije. Ovaj scenario nije skript naučnofantastične drame. On je već tu, a mi i naše potomstvo ga već više godina uvežbavamo. Zato, za početak sve one koji su roditelji, ili koji se samo osećaju tako molim da odvoje još 6 minuta i počitaju tekst do kraja.     
Kao neko ko vrši funkciju roditelja četvoro dece, supruga, i profesionalnog zagovarača ideja o ljusdkom razvoju i u narednim redovima – potrudiću se da budem pragmatičan i da sročim ideje za sprečavanje dolaska Ere Tupsona, koje će zavisiti od pojedinca i biti izvodljive za svakog, nezavisno od socijalnog statusa ili uzrasta.

Prva stvar koju treba da saznate zbog koje je i nastala ideja da napišem ovaj tekst je činjenica da je Srbija propustila rok da nas prijavi za PISA testiranje 2015. godine.
“Propustila?”, pitaće zabezeknuto, jedno 3% populacije. “Šta je to PISA test?”, pitaće ostali.
Dakle, šta je zapravo PISA i zašto je totalno ludo što smo propustili da se testiramo ove godine…

PISA
PISA test je Međunarodni Program za procenu kompetencija učenika i obrazovnog okruženja.  Jednostavnim rečnikom – PISA je projekat koji meri koliko deca mogu da primene ono što uče u školi i koliko je njihova škola OK. Procenjuje se takozvani nivo funkcionalnog znanja. U ovom istraživanju, svake treće godine učetvuju petnaestogodišnji učenici širom sveta (više o testiranju možete da pogledate u filmu na kraju članka). Realizuje se od 1997. godine, a Srbija mu se prilključila 2001. godine, od kada su realizovana četiri testiranja –  2003. 2006, 2009. i 2012. godine. Rezultati ovog testa, koji objektivno nisu zadovoljavajući su u medijima i javnosti bili protumačeni kao pravi šamar uverenju kako naša deca imaju veoma dobru “obrazovnu osnovu” i znanje koje može da parira bilo kom učeniku na svetu. Ispostavilo se da je nivo naše matematičke i naučne pismenosti, ali i čitalačkih sposobnosti značajno niži nego kod drugih zemalja koje su učestvovale na tom testiranju. U proseku, kasnimo oko godinu dana u odnosu na vršnjake iz drugih zemalja i prema rezultatima testiranja “držimo negativni kontinuitet”. Ono što je poražavajuće je da smo nakon prvog PISA testiranja saznali koje nas boljke muče i da povodom toga ništa ne menjamo već 12 godina. Dakle, naše “genijalno” obrazovanje je podbacilo u modernom svetu XXI veka. Mit koji je postojao u našim glavama, o nama kao državi jako pametnih ljudi je, pod uticajem medija počeo da se urušava. Da ne bude zabune, cela ova medijska priča je velika zabuna, jer PISA nam daje “nalaz” – po kojem možemo da odredimo “terapiju”, a ne osudu kojoj treba da se povinujemo. Samo problem je u tome što naš narod izgleda mnogo više voli da zapomaže, nego da nešto uradi. Da zlo bude veće – mi možemo da napravimo rešenje, ono postoji, nije skupo i dostupno je svima.

magic levitationOsim pozivanja dece da bolje urade PISA test, ma koliko to smešno zvučalo (tadašnji ministar prosvete Obradović), predstavnici našeg obrazovnog sistema nisu pokrenuli ni jednu javnu kampanju za rešavanje ovog velikog problema. Da se ispravim – političari jesu finansirali edukacije prosvetnih radnika, seminarisanje i druženje po hotelina u planinskim odmaralištima Srbije i šire, ali ih nisu obavezali na to šta u svojoj praksi moraju da primene i promene i koje će sankcije biti ako to ne urade. Sve vreme se samo tiho i u zatvorenim krugovima priča o problemu i ništa ne radi na rešenju. Jednostavno društveni mir i politički poeni su, jelte mnogo bitniji od sitnice – budućnosti naše dece.

Dalje, osim nastavnika, roditelji nisu naučeni ni šta je to PISA, zašto je važna, na čemu treba da radimo…Znate, da svi znamo šta je PISA i koji su njeni elementi, da svi znamo koji su problemi koje imaju naša deca statistika kaže da bi 3% ljudi bilo spremno za promenu i da bi našlo razne neformalne načine da naprave pravi put za svoju decu ili sebe. Ne znam da li možete da razumete koliko je ova stvar duboka, ali ako neko ima funkcionalno nepismene mlade ljude – odnosno ljude koji ne umeju da primene osnovna znanja koja uče u školama – šta mi možemo da očekujemo, kakav rezultat ćemo imati za deset godina? Andreas Schleicher, jedan od najvećih autoriteta OECD-a koji se bavi obrazovanjem i PISA projektom ima običaj da kaže da “ono što je naše obrazovanje danas – to je naša ekonomija sutra”. Bogami: “Dolazi zima!”, rekli bi Starkovi (junaci trilogije “Pesma Leda i Vatre”). Da je naš život knjiga – zvao bi se “Uzdizanje nacije Tupsona” i sada bismo bili na negde na početku Zapleta.

Koji su bili rezultati prošlog testiranja:

  • Najbolje rezultate iz matematike na istraživanju iz 2012. godine postigli su učenici iz Šangaja. Na liniji iza njih se nalaze Singapur, Hong Kong, Kineski Taipei, Makao (Kina), Japan, Lihtenštajn, Švajcarska i Holandija. U Srbiji oko 40% učenika nije prošlo bazični nivo funkcionalnog znanja. 
  • Najbolje rezultate iz čitanja postigli su učenici iz Šangaja, Hong-Konga, Singapura, Japana i Koreje.
    U Srbiji, nivo razvijenosti čitalačke kompetencije u proseku ostao je na istom nivo na kom je bio 2009. godine. – u zaostatku od oko godinu i po dana u odnosu na prosečan rezultata vršnjaka iz drugih zemallja
  • Najbolje rezultate iz prirodnih nauka pripisuju se učenicima Šangaja, Hong-Konga, Singapura, Japana i Finske. U Srbiji je nivo naučne pismenosti za oko 60 bodova ili oko godinu ipo dana u odnosu na prosek ostalih zemalja (dakle ne u odnosu na najbolje).
  • Na kraju, u veštinama rešavanja probema najbolje rezultate ostvarili su učenici iz Singapura, Japana i Koreje. Učenici iz Srbije su na ovim testovima postigli nivo veći nego učenici iz zemalja koje su na testiranju iz ostalih kategorija imale slične rezultate kao srpska deca.

AngryKoje je bila reakcija medija i javnosti u Srbiji na ova saznanja? Osim tabloidnih naslova kako smo “glupa” ili “papagajska” nacija, narod o tome nije niti edukovan niti pozvan na bilo koju akciju i konkretan savet – šta roditelji, deca i nastavnici zajedno, na nivou konkretnih ponašanja mogu da urade, kako bismo podigli ovaj skor. Kao i obično, srpska javnost je ostala dosledna tome da se, negde iza zatvorenih vrata teoretiše i u javnost pušta mali broj informacija, a da se narod u čuđenju pita šta se dešava i šta još mora da istrpi. Svake tri godine se ponovi isti scenario. PISA se pominje jedan dan u vestima i to je to. Vrhunac svega je bila ovogodišnja pasivnoagresivna odluka, tj. kako navode u Ministarstvu – propust da se ne pojavimo na testu 2015. godine zbog neblagovremenog podnošenja dokumentacije. Da li će problemi nestati, ako ne dobijemo rezultate? Da li su rezultati PISA testa nepovoljni za politički PR? Želim da romantičarski odbijem da verujem da je u pitanju svesna stranačka odluka i da verujem da je zaista neki maloumnik zaposlen u ministarstvu preko tetkinog kuma stvarno “zeznuo” stvar.

Da budemo jasni – neće bolji rezultati na nekom sledećem PISA testu nama promeniti pamet, niti ćemo mi postati prosperitetno društvo. PISA test je indikator koji nam govori da li se naše obrazovanje nalazi na dobrom putu ili ne. Rezultati će doći kao posledica naših akcija. Mi sami možemo i moramo da uradimo nešto – a to je da saznamo nove stvari, promenimo neka limitirajuća uverenja koja postoje jer nemamo dovoljno informacija i na kraju da učinimo nešto praktično – da promenimo ponašanja.

Jasno je i da je nivo političke kulture u našoj zemlji veoma nizak i da su stranački pripadnici zatupnici ideje vođa svojih stranka. Te ljude ne možemo zvati političarima, jer su političari “oni koji se brinu o svom polisu i demosu” – o državi i narodu. Mislim da u Srbiji postoji veoma malo političara, a na njih ne možemo da se oslonimo. Promenu moramo sami da sprovedemo. Mikroobrazovne promene – ujedinjenje dece, roditelja i prosvetnih radnika biće jedino rešenje problema – koje verujte u praksi radi, jer imamo žive primere kako je moguće uraditi ovo što želimo.

Nama trebaju tri stvari koji su jednostavne i jeftine, a koje za nekoliko godina mogu da promene nivo naše uspešnosti na PISA testu i povećaju stepen funkcionalnosti znanja. Ove tri stvari su edukacija, promocija i akcija.

Edukacija bilo da je reč o čitanju, slušanju, gledanju materijala ili posećivanju seminara i treniga jedan je od najbržih načina za sticanje uvida i lične promene koje čovek sebi može da priušti za male pare ili čak besplatno. Suprotno tome u Srbiji – prema izveštaju Statističkog Zavoda 2001. godine odrastao čovek, od završteka školovanja do svoje 60-te godine pročita manje od 50 knjiga. Najuspešniji ljudi čitaju oko 50 knjiga godišnje. Znanje je moć. Što ga je više imamo više alternativa.

Promocija obuhvata jednostavnu akciju – deljenje svog znanja i iskustava sa grupom svojih prijatelja, od čega nas često deli samo klik na dugme SHARE na Fejbuku, Twitteru ili SEND prijatelju koji ima slične stavove kao mi. Internet viralnost nam ovde ide na ruku. Iste ideje besplatno u jednom satu može da vidi hiljade ljudi.

Pod akcijom podrazumevamo to da svakog dana sebi postavimo po jednu stvar koju ćemo uraditi – ne da promenimo čitav sistem, nego da svaki dan radimo na jednoj stvari. Ako to radimo po principu P.U.S.H. Push Until Something Happens (guraj dok se nešto ne desi) – mi možemo da iniciramo lanac promene.

Pošto jako verujem u snagu edukacije, jer ideje koje dobijamo kroz njih direktno deluju na formiranje i promenu uverenja i vrednosti, filtera kroz koje neprestano posmatramo svet, u narednim redovima posvetiću pažnju radu na razvoju intelekta.

Promene u mentalnom svetu

Diffusion-spectrum-MRI-image-of-the-human-brainPostoji nekoliko stvari koje možemo za veoma kratko vreme da promenimo u mentalnom svetu, koje bi svako od nas morao da zna. Ljudi treba da demistifikuju tri stvari i da shvate da mogu da ih stave pod svoju kontrolu. Te tri stvari su: intelekt, emocije i komunikacija.

Ukoliko se svaki odrasli, roditelj i svako dete po sat vremena dnevno edukuju o ove tri stvari, siguran sam da četiri godine možemo da imamo značajan pomak u nivou funkcionalnog znanja i to bez obzira na to da li se obrazovni sistem menja ili ne i da li imamo posla sa latentnim profesorima i učiteljima ili imamo progresivne prosvetitelje koji vide svetlo na horizontu. Ovu tvrdnju navodim kao posledicu rada sa preko 20000 ljudi u proteklih 15 godina i transformacija koje ti ljudi (deca i odrasli) doživljavaju kada se edukuju u oblastima divregentnog učenja. Takođe, govorim i iz ličnog i iskustva drugih roditelja u radu na razvoju emocionalnih i komunikacionih kompetencija i promeni odnosa u vaspitavanju od popustljivog ka principijelnom vaspitanju usmerenom ka rezultatima.

Intelekt

Intelekt moze da se razvija u dva smera. Sam IQ možete da “gajite” od 6 meseca od začeća, dok je vaša beba još u stomaku, a i kasnije intenzivno do osme godine kroz stimulativno okruženje i ishranu. Nakon toga, ne možemo toliko da utičemo na IQ, ali možemo da radimo na povećanju postotka njegovog iskorištavanja kroz trening intelektualnih veština. Ovde nije fokus, niti je realno da očekujemo da kroz trening intelektualnih veština moćemo da stvorimo superučenike i superstudente koji čitaju i pamte naučnofantastičnom brzinom. To je daleko od istine. Tačno je da postoje pojedinci, nešto preko stotinu njih, koji su svoje veštine razvili do te mere da netreniranoj osobi izgleda kao čudo ono što rade. Superučenici postoje, ali su sporedni efekat naše težnje da u ljude usadimo kulturu razmišljanja i kulturu dobrih navika u učenju. Mi želimo da svako dete nauči da razmišlja, a ne da reprodukuje, da zna da primeni, a ne da deklamuje. Ovakav način razmišljanja se zove funkcionalno razmišljanje. Takodje mi želimo da svako zna da postoji više rešenja za isti problem, ali da je isto tako možda nepotrebno rešavati stvar, jer mi i nemamo problem – što zovemo divergentnim razmišljanjem. Ovakvo razmišljanje, tj. nedostatak istog je razlog zašto imamo loše rezultate na PISA testu. Sa druge strane, zahvaljujući ovakvom mišljenju danas imamo penicilin, naizmeničnu struju, mikročip, mobilni telefon, aviosaobraćaj, automobile, nanorobote i prilično sve ono što vidimo oko sebe, a posledica je ljudske inventivnosti. Šta će se desiti za 20 godina kada ova sposobnst bude urušena? Kakvu ćemo intelektualnu elitu imati kod budućih odraslih ljudi čije je divergentno razmišljanje osakaćeno polaskom u školu?

Svako dete i odrastao čovek može da treninta svoje intelekualne sposobnost – fokus, čitanje, slušanje, pamćenje, razmišljanje, zaključivanje, prisećanje, organizaciju. Za to nije potrebno čak ni puno vremena po 15 minuta svakog dana u toku godine dana i čitaćete sa savršenim razumevanjem jednu knjigu uz popodnevni odmor ili na vašem telefonu dok čekate prevoz ili stojite u redu.

Emocije

Emocionalne kompetencije ili razumevanje i upravljanje emocijama su druga tačka. Od Bernovih knjiga, izdavačkog opusa Zorana Milivojevića, koji su pisani stručno, a tako da prosečno edukavan čovek može da ih razume, do bukvalno miliona članaka koje možete naći besplatno online možete da krenete u potragu za ključem balansiranih emocija. Takođe postoje i treninzi za razvoj emocionalnih kompetencija, koji se mogu pohađati, čak i u Srbiji, koji daju veoma dobre rezultate. Opet, jedna ograničavajuća paradigma – u Srbiji postoji verovanje da su emocije – emocije i da tu nema šta da se uči. Prilično netačno. Evo, brza provera. Šta su to emocije? Šta je emocionalna reakcija? Većina ne zna, zar ne? Emocije su, najjednotavnije rečeno hiperbrzi programi kojim naš um reaguje kada opazi da se oko nas dešava nešto značajno, što može da nas izbaci iz “ravnoteže”. Emocije su mehanizam koji bi trebalo da povrati tu ravnotežu. Emocionalne reakcije su načini kako reagujemo na emocije. Emocije i reakcije često mogu da budu neadekvatne – zadatak emocionalnog opismenjavanja je da nam pokaže kako stvari “unutra” funkcionišu i kako možemo da utičemo na njih za svoje dobro.

Komunikacija

Komunikaciono opismenjavanje podrazuzmeva izgradnju sistema kroz kojih će ljudi početi da uče i sebe i buduće naraštaje kako uspeh funkcioniše, koji su njegovi osnovni elementi i kako se njime može upravljati. Komunikacija je, pored emocija, još jedna stvar koja se podrazumeva, a o kojoj zapravo znamo veoma malo. Kako neko prima, obrađuje, selektuje informacije iz sveta oko sebe iz svog uma i na osnovu njih donosi odluke koje kasnije pretvara i misli, emocije ili ponašanja, stvari su od esencijalne važnosti. NLP ili Neurolingvističko programiranje je koncept, koji, za sada najbolje opisuje komunikaciju, praktičan je i lak za upotrebu. Lično ga koristim u edukaciji, prilikom vaspitavanja dece, u poslovnoj komunikaciji ili kada “pričam sam sa sobom”.

Pored NLPa tu su i drugi komunikacioni modeli – PCM ili Process Communication Model, Transakciona Analiza. Postoji i koučing komuniakcija koja je jako interesantna jer nas uči kako da sebe i druge fokusiramo na sopstvene resurse asistiramo sebi i drugima kako da “izvuku” najbolje iz sebe umesto da ih mi učimo pameti. Po meni je najcelovitiji Erickson Koučing Model. O svim ovim temama imate bezbroj blogova, knjiga, ali i ozbiljnih edukativnih programa za koje mogu da tvrdim da su odlične transformacione alatke.

Na kraju, umesto zaključka poziv: čitajte, gledajte ili slušajte dnevno makar pola sata nefiltriranih informacija o razvoju intelekta, emocijama i komunikaciji. Dajte to i vašoj deci obavezu da to rade. Razgovarajte i delite svoje znanje. Nađite makar jednu primenu znanja koje ste stekli u svetu oko vas ili makar uočite obrasce koji su vam ranije bile “nepromenljive” i razmislite kako bi mogli da se unaprede. Kako razmišljaš tako živiš.

Za radoznale, pogledajte kratki interaktivni film o PISA testu.

A ako hoćete više da čitate, na jednom mestu imate objedinjeno dosta važnih informacija i linkove za dalje čitanje: http://www.valentinkuleto.com/2015/02/2015-godina-godina-novog-pisa-istrazivanja/

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone