Да сам живео пре двеста година имао бих бркове, храмао на једну ногу и звао бих се Вук.
хвала тиПише: Игор Ракић, Оснивач “Школе Интелектуалних Вештина”

Вук је, мени, сјајан лик. Неконвенциолнан, супротност Доситеју. Mислилац “ван кутије”. Једни га хвале, као великог описмењавача, други куде као нeкога ко је “пре-упростио” српски језик и зауставио еволуцију средњевековне језичке традиције. По њима, Вук је банализовао језик, спуштајући га на језик коњушара и “простих” паора.
По мени – водећи се једноставном животно – економском логиком која једно друштво треба да доведе ближе благостању, што је више писменог народа то је могућност за напредак већа. Мислим да је пет милиона полуписменог народа боље него пет милиона неписменог. Тако да ми Вукова популаризација језика и писма баш импонује и могу да кажем – Вуче Мајсторе, хвала ти.
Сада се суочавамо са другим изазовом. Већина нас је сада литерарно писмена, тако да је блаженопочивши Вук добро одрадио свој посао, али имамо проблем са функционалном неписменошћу, тј са проблемом који је пре пар десетина година дефинисао Џон Незбит, говорећи да се у XXI веку неписменима неће сматрати они који не знају да читају и да пишу, него они који не умеју да брзо уче и прилагођавају се променама. Данас је проблем то што људи нису интелектуално писмени и не знају како да одговоре на потребу друштва, а то је да уче јако великом брзином. Опет напомињем наш проблем са PISA тестом и резулатима које на њему имају наша деца – као најнеписменија деца па скоро на целом свету.

Због тога проблема са интелектуалном неписменошћу је и настала моја идеја о “Школи интелектуалних вештина” – места где ће свако са просечним способностима моћи да научи како да постиже натпросечне резултате. Сад, исто као и ‘роми Вук – могао сам да бирам – да ли ћу у својој Школи радити са 3% ектремно интелигентних и културно уздигнутих људи, или ћу направити причу која ће бити питка свима који имају очи и мозак, независно од њихових потенцијала. Преломио сам, попут Вука на страну – популарности. Колико год били осуђивани, морали да упростимо наша предавања, да популаризујемо научне чињенице и правимо “лагане” трениге јер они дају резултате. само тако можемо да обучимо више хиљада људи годишње који могу да почну да мењају свој свет. Иако им дајемо само мали подстрек, можда поједностављен (што не одговара идеји ауторитета да учење моад да буде тешко и озбиљно) људи који су наши ученици постижу сјајне резултате – “добри” – постају одлични, магистри заглављени у послу докторирају, “вечити студенти” добијају дипломе, а шампиони – налазе начин да лакше дођу до још бољих резултатa.

Дакле, докле год имамо резултат који каже – да људи који раде оно што им кажемо подижу своје интелектуалне способности и постају свесни да је јако важно радити на себи – мислићу да смо на правом путу и имаћу затворене уши за оне “хејтерске” гласове који долазе из зоне интелектуалног елитзма. Популаризација и етикета који можемо да добијемо на такав начин је мала цена коју смо спремни да платимо за резултат који добијамо, као што је и етикета који је Вук добио мала цена за милионе описмењених које смо имали у протеклих двеста година.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone