Pet  nerealnih očekivanja u učenju

Piše: Igor Rakić, osnivač Škole intelektualnih veština

U svetu učenja postoji minimum pet nerealnih očekivanja koja imamo prema deci, sebi, pa i prema svim drugim ljudima koji nešto uče. Očekujemo po automatizmu – naviknuto, na isti način kao što su ih naši autoriteti očekivali ili još uvek očekuju od nas. Pošto su potpuno biološki nemoguća ili toliko protivna našoj prirodi nemoguće ih je ispuniti. Zbog toga bivamo besni, ogorčeni, iznevereni, razočarani – ako smo roditelji ili autoriteti, ili tužni, buntovni, postidjeni, ili letargični ukoliko smo učenici ili studenti.

Tih pet nemogućih očekivanja u učenju su:

  • Puna Koncentracija – Učenik ili student sedi i koncentrisano, sa punom pažnjom, koliko god da traje, misli samo o tome što uči – tako da isključuje svot oko sebe. Ovo je praktično nemoguće! Pažnja traje u proseku do 90 sekundi ili do sedam novih primljenih informacija. Kada prekardašimo to vreme ili količinu informacija – gubimo koncentraciju jer je “mentalni zalogaj” – vremenski ili količinski preveliki za procesuiranje. Potrebno je učiti u zalogajima od po par minuta i od po pet do devet  informacija koje provlačimo kroz nekoliko mentalnih procesa – prijem, obradu, skladištenje i prisećanje zapamćenog. Osim što nije prirodno da neko sedi prikovan za stolicu i bude skoncentrisan, milenijalci (osobe rođene posle 2000.-te) su od rođenja do polaska u školu istrenirani da imaju veoma kratku i podeljenu pažnju između ogomne lepeze izvora informacija koje nude moderni multimedijalni sadržaji. Zbog toga, ako recimo primetimo kako kada igDečaci sa knjigamaramo igrice ili surfujemo po vebu imamo koncentraciju koja traje veoma dugo – videćemo da se na jednoj temi zadržavamo do dva minuta i obrađujemo do sedam informacija i da mozak nema nikakav problem da to radi satima – samo dok to čini u zalogajima (chunks). Učenje koje razvijamo po metodici treba da liči na ponašanje osobe koje igra igricu – tada bismo imali punu koncentraciju, ali bismo znali da je ona vremenski ograničena. Zapravo kada neko ima koncentraciju koja traje minut i po – to je više nego dovoljno za postizanje vrhunskih rezultata u učenju.
  • Vrhunska pažnja – Očekivanje koje imamo kaže da su – Učenik ili student potpuno prisutni i udubljeni u lekciju koju uče – fokusirano čitaju, povezuju, selektuju bitno, pamte i bez teškoća se prisećaju informacija. Na gradivu koje je “suvoparno” – koje i pravi problem u učenju, jer mi nemamo problem sa učenjem interesantnih stvari – nije moguće održati pažnju. Zašto? “Suvoparna”, materija obiluje podacima i apstraktnim pojmovima, koje upošljavaju samo logičko-racionalni deo mentalnog sistema – dok drugi koji se bavi kreativnim poslovima ne sarađuje. Za to vreme on radi punom parom, tj. Smeta učenju jer posluje na pronalaženju novih interesantnih stvari. Taj proces “pronalaženja” se zove – mašta. Mi gubimo koncentraciju zato što je učenje previše “ozbiljno” i logično, odonosno naš mozak traži da učenje bude i logično i kreativno da bi učio punim kapacitetom.
  • Euforična motivacija – Ovo je roditeljski ideal koji opisuje učenika ili studenta koji uvek sa elanom pristupaju učenju bilo da je u pitanju prvo upoznavanje, proučavanje ili obnavljanje literature. Šta više, mi kada odrastemo budemo veoma ljuti na sebe kada osetimo da više nismo motivisani. Motivacija je veoma kratkoroDevojčica učičan fenomen i postoji dok su stvari nove i interesantne – tj nekoliko dana dok se ne dogodi habituacija (privikavanje na novinu). Tada stvari postaju dosadne, a mi nezainteresovani za njih, odnosno više zainteresovani za nešto drugo. Nama zapravo treba mehanizam koji će uspeti da nas nagna da završimo posao u “zadnjoj trećini trke” – kad razigrane motivacije više nema. U tom mehanizmu se krije tajna uspeha i iskonske duboke motivacije – da mi, uprkos tome što nam je nešto dosadno uradimo svoje zadatke i postignemo rezultat. Motivacija koju dobijamo kada pobedimo svoju prokrastinaciju i odustajanje je jedan od najdubljih pokretača koju neko ima
  • Disciplinovano izvršavanje zadataka – Nerealno očekivanje, da primenimo i da se disciplinovao držimo neke korisne strategije koju nam je neko pokazao i ukazao na grešku. Da li znate neku ovakvu osobu. Recimo da ih znate nekoliko. Šta je sa ostalima? Mi smo nediscipliovana bića koje pokreće – hrana, igra i spavanje. Kada god možemo mi ćemo da gledamo kako da “uhvatimo krivinu”. Svakom od nas je ba par hiljada puta u životu rečeno: “Da li sam ti 1000 puta rekao …”. Zašto je to tako? Recimo dete, koje ste i sami bili – do 18 meseci – uglavnom nema pojma šta mu roditelj verbalno saopštava. Međutim, pošto mu je jako važno da komunicira – ono tumači ono što može – ton, brzinu govora, pokrete, gestove i mimiku. Prema A. Mahrabijanu prilikom komunikacije mi samo 7% pažnje posvećujemo onome što nam neko kaže 93% otpada na to kako neko zvuči kada nam kaže to nešto i kako izgleda da to radi. Zapravo dete nas sluša, ali ne ušima, nego očima – sve ono što radite, tj. pokazujete svojim primerom – je osnov učenja. Koliko ste disciplinovani, istrajni, koliko učite, tako će se vaše dete odnositi prema ličnom razvoju. Vaše dete je “ogledalo” vaših ponašanja. Ali, kazaćete – ja sam baš disciplinovan – a moje dete nije – e pa, roditeljstvo nije tako jednostavna stvar – vaše dete ima zadatak da stalno ispituje granice vaših pravila i da prihvati (interiorizuje) ona oko kojih ste najuporniji. Tako da shvatite da ono što i tražite očekujete tamo negde posle sedamnaeste godine. Dakle, da bi neko počeo da disciplinovanom izvrava zadatke – trebalo bi da je prošao “trening” isto toliko upornog roditelja koji je insistirao na disciplini.

volim učenje

  • Talentovan Učenik – Očekivanje da neko mora da bude dobar na početku trke. Čitanje, selekcija, povezivanje informacija, obnavljanje su mentalne strategije koje se uče i uvežbavaju. To što je neko na genetskom ruletu imao više sreće pa je intuitivno našao lakši način da, na primer, pamti ne znači da neko drugi to ne može da uvežba. Na primer dugogodišnji svetski šampion u pamćenju Dominik O’Brajen je bio dete sa dijagnostikobanim poteškoćama u učenju. Vežbanjem je kroz preko 10,000 sati treninga postao čovek koji pamti najbrže na svetu.
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone