Pre par meseci na naš brod – ukrcao se tim od 14 ljudi, želeći da veruje u vazdušastu priču o ideji koju ćemo živeti narednih sedam godina – dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji, svakog trena sanjajući otvorenih očiju. Već 115 dana, prihvatajući viziju o svetu koji je drugačiji od svega što vaš komšija može da zamisli – živeći život punim plućima, bez ograničenja, potpuno slobodno organizujući svoje vreme koje provodimo na ovoj planeti, živeći i učeći u okruženju koje te podstiče, upumpava u tvoje vene i neuralnu mrežu tvog mozga iskustvo, postignuće, znanje koje svako oko tebe nesebično deli, shvatili smo da je uspeh nešto čega ima koliko je potrebno i da ne postoji oskudica u njemu – samo ga ima onoliko koliko ima onih koji ga traže.

Napravili smo tim. Sjajan tim koji želi da zaplovi put destinacije na koju treba da stignemo. Da ostvarimo nešto, što je drugima nedozvoljeno čak i u domenu mašte, a nama akcioni plan za narednu nedelju.

Međutim, kao i u svakoj priči postoji “ali”, troslovni veznik koji menja naše živote. To “ali” privezalo je naš brod za luku. Ruke mornara grčevito stežu kotve za koje se privezuju brodovi, ne dozvoljavajući brodu da zaplovi. Čuvajući silinom svojih mišića nešto što obični ljudi zovu sigurnošću, poznatošću, izvesnošću. One žele da iz petnih žila sačuvaju staro, ne znajući da su potrebne da prihvate nešto novo. Znate, Mornari koji se plaše ovorenog mora i plovidbe kroz maglu nikada nisu poput Kolumba pošli da otkriju zapadnu Indiju, da bi na kraju puta videli da su zapravo pronašli nešto daleko više od novog puta do azijskog potkontinenta – da su pronašli Novi Svet – pun novih blaga, iskustava i znanja.

Staro Ja ne zna za to, i ne može da zna. Put do Novog Sveta vodi kroz brisanje starog Ja. Staro Ja, koje te vuče ka normalnosti, standardu, komšiji koji živi pored tebe računajući koliko ima para u novčaniku kada uđe u prodavnicu, koje se brine o egzistenciji umesto da mašta o blagodetima, koje povija glavu pred umišljenim autoritetima umesto da samo sebi stvi kontekst slobodnog življenja. Staro Ja se grčevito drži za mol na kojem je privezan naš brod i ma koliko prvi oficir davao potisne snage motorima – brod neće zaploviti.

Da znam da ne postoji logično objašnjenje. Da znam da ne postoji sigurnosni pojas. Da znam da je magla gusta za oči mornara navikle na plavi horizont i zvezdano nebo. Ali, pitataću vas: šta je to što možete da izgubite, čak i ako ne stignete na cilj? Izgubićete samo svoju iluziju. Verovanje da ste mogli da uspete u nekoj maštariji.  Vaš plan za dostizanje vizije se neće ostvariti. I šta onda? Da li ćete biti poraženi? Ne! čak ni tada. Pa, čak ni ako vam brod potone, nećete biti u blatu, nego ćete se kupati u iskustvu, obogaćeni stvarima koje vaš komšija nikada neće moći da doživi. Tada će biti pravo vreme da pokušamo ponovo i pametnije. Život je daleko maštovitiji od naših maštanja i lekcije koje nam daje su samo nešto što moramo da naučimo kako bismo došli do svojih unutrašnjih težnji. Ponekad učenje znači i padanje, ali padanje ne znači prestajanje učenja. Učenje traje dok u našim plućima ima vazduha, dok nam krv struji žilama. Neprijatnost ili prijatnost su samo modeli učenja – ništa više i što ih pre priglomo kao normalne stvari, pre ćemo naučiti da budemo dečije srećni, nezavisno od toga šta nam život daje kao lekciju.

Zato, sada treba da uradite samo jednu stvar. Pustite mol za koji se toliko grčevito držite. Zaboravite na luku. Prigrlite otvoreno more. Ostavite na obali staro Ja i gledajte ka pučini koliko god vas dozivalo i zavijalo se u crno. Budite hrabri. Budite fokusirani. Budite izdržljivi. Hrabrost nikada nije odustvo straha – već delanje uprkos njemu. Ukoliko znate gde idete, hrabri ste i znate da ćete napraviti samo jedan korak dalje – vi ste već pobednici, a ispred vas je tehnička stvar koja se zove život kroz koju treba da prođete da biste dobili ono za čim gorite.

Iz Brodskog dnevnika

29/2/2014

Kapetan Sparrow

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone