Zašto je studiranje teže nego učenje?

 Piše: Jelena Ralčič, predavač u Školi Intelektualnih veština.

 

Moram priznati da sam jedva čekala da završim svoje studije. Nisam volela fakultet, nisam preterano volela profesore, a ni kolege. Nervirala mi je selektivna primena bolonjskog sistema. Jedina svetla tačka bila je što sam volela ono što učim i što sam predmete birala po tome koliko su mi zanimljivi. Omiljeni deo godine bio mi je ispitni rok. Za mene, to je bila igra. Tu sam postajala svesna posledica svog (ne)rada i postavljala sebi izazove. Sada, nakon završenih osnovnih studija, stvari mogu da sagledam objektivnije i priznam sebi, da je u celom bolnom procesu moga studiranja, učenje zapravo bilo najmanji problem.

book-15584_960_720

Pošto važim za pticu zloslutnicu, povremeno mi ljudi skreću pažnju da prvo moram da iznesem ono dobro, pa tek onda ono loše. Hajde da probamo:

Imam za vas jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je da ste sami krivi za sve što vam se događa. Loša vest je da ste sami krivi za sve što vam se događa. Kako jedna stvar može biti jedno te isto? Vrlo jednostavno.

Ukoliko ste sami sebi napravili problem bilo delanjem ili (ne)delanjem, vi to možete da popravite. Vaš problem je nešto što ste vi sami uzrokovali, za šta ste vi direktno odgovorni i što se dešava isključivo vama. Pali ste ispit? Naučite. Zakasnili ste sa prijavom ispita? Prijavite se sledeći put na vreme. Ne znate koja vam knjiga treba? Vaše je da zovete kolege i da se raspitate. Ono što ste prouzrokovali možete ispraviti, naročito ako reagujete na vreme. Ništa nije nepromenjivo i nijedno stanje nije apsolutno.

Sa druge strane, ono što vi niste prouzrokovali, nije vaš problem i nije na vama da ga rešavate, osim ukoliko vam njegovo rešavanje ne donosi boljitak što nas navodi na zaključak – delanje donosi boljitak, nedelanje uzrokuje problem. Gde je, međutim, granica? Koji problem je vaš i božiji, a koji možemo klasifikovati kao Oranje Kraljevića Marka?

Hajde da uvedemo jednu stvar koja se zove okvir mogućnosti. To je modla za kolače u koju ćemo spakovati problem. Modlu dobijamo kada odgovorimo na četri pitanja. Da li sam ja uzrokovao problem? Da li sam ja u poziciji da rešim svoj problem? Ako nisam, koliki deo problema mogu da rešim? Šta će mi to doneti?

Pošto ne možemo pisati u tekstu o svim problemima ovoga sveta, hajde da uzmemo jedan, nekima gorući – studiranje u Srbiji.

Za naše roditelje studiranje je navodno bilo poprilično jednostavna rabota – naučih, dođoh, položih ili ne, jer ipak spoljnih okolnosti, kao i lenjosti, bilo je i pre nas. Studiranje kao takvo moglo bi da se posmatra kao vrlo jednostavna stvar. Posao studenta je da sedne i nauči. Sesti i naučiti, nažalalost, nije isto što i studirati.

Počevši od prvog oktobra student prelazi na viši nivo sistema obrazovanja koji ionako ne funkcioniše.  Bolonja kao novi sistem studiranja uvedena je 2005. godine i od tada je doživela nekoliko revizija. Studentima je trebalo da se ponudi novi sistem koji radi i u kome je opterećenje dozirano i merljivo radnim satima odnosno brojem bodova. Ključna reč: trebalo. Ono što su studenti dobili je daleko od toga. Bolonja je implementirana posebno na svaki fakultet, što znači da su pravila igre za sve različita. Na nekim fakultetima primena bolonjskog sistema može biti dijametralno suprotna u zavisnosti od matične katedre.

Predispitne obaveze su preteške, ponekad i uslovi za ispit, studenti se ne oslobođaju delova gradiva, prisustvo se beleži, bodovi i težina predmeta nisu u korelaciji, profesori su i dalje van kontrole… I tako svake godine. Naravoučenije: Jedan sistem koji nije upotrebljiv zamenili smo drugim. Stvari i dalje ne funkcionišu.

Jun je. A šta ti radiš?

Koliko si vremena danas proveo na fejsu? U poslednjih nedelju dana, koliko puta si izašao u grad? Koliko puta se desilo da ne odeš na fakultet? Da li si prijavio ispite? A znaš li uopšte na koje ispite izlaziš?

Zvučim kao tvoja mama, zar ne? Postavljam blago nezgodna pitanja od kojih ti se kuva u stomaku pa počinješ da tražiš izgovore ili kraj teksta. Prvi će ti biti Bolonja, zatim će biti loši profesori, nesolidarne kolege – svi oni koji kriju skripte ili informacije, i zaključićeš izlaganje činjenicom da postoje drugi ispitni rokovi (kojima se broj još uvek ne zna) i da ti zapravo sve to još uvek možeš da stigneš. Najgore od svega je što je to mogu veoma kilavo i u septembru će biti mogao sam samo da nisam… ili ma, da sam učio na vreme… Bićeš besan na sebe i to opravdano jer učenje je jedino što si mogao da uradiš.

Nisi učestvovao u pravljenju, potpisivanju i implementiranju bolonjske deklaracije na fakultete u Srbiji. Da jesi, ne bi sada bio student i ne bi imao probleme koje sada imaš. I bilo bi te baš briga da li se i kako to primenjuje. Nije sistem tvoja briga dok ne probaš da ga menjaš.

Nisi učestvovao ni u naučno-nastavnom veću i samim tim u izboru profesora. A ni rođaci ti ne rade na fakultetu. Nisi ni psihijatar, ni gatara. Niti možeš nekome da prepišeš litijum, niti možeš da znaš unapred ispitna pitanja. Šta misliš, koliko ti je vremena otišlo na trač partiju sa kolegama tokom koje ste pretresli sve, od mogućih ispitnih pitanja do toga kada je profesor poslednji put imao odnose i kako to utiče na kvalitet predavanja?

Što se kolega tiče, uvek će biti tih koje ni španska Inkvizicija ne bi mogla da natera da pomognu nekome. Oni gledaju samo sebe i polažu svoje ispite i nisu krivi za tvoj neuspeh. Ima, naravno, i onih drugih, onih koji pomažu svima jer su jednostavno takvi ili veruju u dostupnost informacija. To može da ti pomogne. A kako se odnosiš prema njma? Šta misliš o tome što rade? Imam još jedno pitanje na koje želim da iskreno odgovoriš – da li je neko dužan da bude tvoja sekretarica, dostavlja ti skripte i obaveštava te o stvarima o kojima treba da se brineš sam?

Jedino što možeš da uradiš za sebe je da učiš. Ne da studiraš, nego da sedneš i počneš da učiš. Studiranje je proces, hvatanje za knjigu i grejanje stolice je konkretna akcija i ključni korak koji možeš da napraviš ka putu do diplome.

Ne budi Don Kihot. Ne traži izgovor i rešenje u okolnostima. Ne krivi sistem nego ga pobedi, ne krivi ljude u okruženju već ih samo zaobiđi.  Ne očekuj da ti neko nešto da i nikako ne čekaj septembar kad će se neko drugi boriti za tvoja prava. Sada se bori za sebe, ne stoj sebi na putu ili još bolje, sam traži da ti se pomogne.

makni-se-sa-puta

Nisi ni prva ni poslednja osoba sa ovakvim problemima. Škola intelektualnih veština pored svojih regularnih treninga ima i studentski specijal, trening koji se pre svega bavi problemima koje imaju studenti i daje im praktične primene ostalih tehnika koje mogu da primene na predstojćim rokovima. Uz studentski specijal, ide i četri grupne mentorske sesije sa Igorom Rakićem, osnivačem Škole intelektualnih veština i predavačem sa petnaestogodišnjim iskustvom. Ovoga juna preko četrdeset studenata prisustvovaće tim sesijama i izboriće se ne samo sa ispitima, nego i sa svojim izgovorima. Prestaće da traže krivca i naći će rešenje. Priključi im se.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone