Jana ima 8 godina. Na Evropskom Prvenstvu je osvojila 10-o mesto odmah nakon ekipe od 10 Ruskinja. Sad, razlika je u tome što Ruskinje već 4 godine svakodnevno vežbaju sa ličnim trenerom, a Jana par puta nedeljno ode na trening u školicu šaha u svojoj školi iz jednog Beogradskog predgrađa.

Ne pišem ovo da bih govorio o tome koliko je Jana sjajna, nego koliko veliki problem ima ona, ali i ostala darovita deca, koja su hteli mi to da priznamo ili ne deca sa posebnim potrebama, samo sa druge strane u odnsu na decu sa nižim stepenom inteligencije. O čemu je reč?

plavooka devojčica

Znate Jana, kao darovito dete nikada neće imati rezultate kao talentovana, ali ne i darovita daca iz Rusije. Zašto? Zbog treninga. Zbog sistema koji je napravljen da neguje osrednjost. Par meseci nakon početka igranja, sa Janom više niko u školi nije hteo da igra. Trener, genije je roditeljima priznao da Jana malo pauzira i da sačeka, da odmori, da bi je druga deca malo stigla! Oni su želeli da istraju i obezbedili su joj učešće na desetinama turnira sa raznim kategorijama – starijom decom, odraslima, pa čak i penzionerima, koje je većinom matirala u nekoliko poteza. (digresija, interesantno je da Jana igra brzopotezni šah u kojem za jedan potez imaš par sekundi… Fenomenalno). Spremajući se evropsko prvenstvo, ona plavokosa, stidljiva devojčica podelila je magdan sa jednim dečakom od 17 godina visokom 1,80. Kada ga je “izula” za 9 minuta, pitala ga je koliko godina ima. Izvinila mu se jer gaje pobedila, zato što nije znala koliko je stariji…

Sa evropkog prventva vratila se sa punom sveskom. Uspela je da popiše poteze Ruskinja koje igraju brzinom munje i koje su je pobeđivale.. Nakon nekoliko partija ona je ukapirala paterne i popisala ih, donela svom treneru koji ju je gledao sa nevericom, pokazujući mu u čemu su grešili dok su vežbali.

Pametno dete

Ja znam da prava darovitost nađe put do realnosti i da ona ljudima koje “zaposeda” predstavlja neopisivu kreativnu bol koja može da se zadovolji samo ako se ostvari. Ali, šta bi bilo ako bismo, na koliko kao društvo bili materijalno siromašni, našli način da čujemo roditelje koji imaju takvu decu. Šta ako bismo mogli samo da ih promovišemo kao izvanredne pojedince koji postižu čudesne rezultate. I to bi, za početak bio dovoljan vetar u leđa, jer tih 0.03% ljudi koliko ih otprilike ima u jednom društvu su oni koji imaju potencijal da promene svet. Ako Srbija ima 1,500,000 dece – to znači da trenutno među nama živi 900 dece koji imaju sposobnost da promene svet. Njima su stvari nezamislive većini ljudi logične i jednostavne.

Poster Mape za serovanjeElem, Oni će u svakom slučaju postati vrhunski u nečemu. Sada, da li će biti automehaničari ili kvantnimehaničari zavisi od nas kao njihovog okruženja. Ukoliko za početak budemo samo pričali o njima, razvićemo svest i emocije, više ljudi će o tome pričati, shvataće važnost natprosečnih, ideje će se roditi, neko će pokrenuti akciju, a akcija će dati razultate. Ovo je moj doprinost toj ideji, bar za ovo nedeljno jutro.

Um i telo čine celinu – ako menjamo stvarnost, treba prvo da promenimo svoje razmišljanje.

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone