Piše: Nataša Rakić, suvlasnik i konsultant u Školi intelektualnih veština

Da li se nekad zapitate kakav je osećaj biti slobodan?

Mislim da ne razmišljam o tome dovoljno često… ipak ovih dana više nego inače…
Zavisi iz kog ugla posmatramo slobodu, ako govorimo o nekadašnjem ropstvu, ekstremnom patrijarhatu i podređenom položju žena i dece i sličnih odnosa o kojima smo učili iz istorije, onda Da mi jesmo Slobodni. Ako se ipak malo više zamislimo, da li je iko od nas zaista slobodan?
Danas imamo različite vrste ropstva: robujemo stvarima, robujemo novcu, robujemo navikama….Imamo i različite vrste podređenosti: zaposleni su podređeni poslodavcu, poslodavac je podređen državi, država je podređena jačim i bogatijim državama i tako u nedogled.
Oduzimamo slobodu sebi prateći modu i trendove, pokušavajući da se uklopimo u društvo i budemo i radimo ono što se od nas očekuje (što od nas očekuju roditelji, braća i sestre, rodbina, prijatelji, poznanici, kolege, i na kraju društvo). Na kraju, moramo ispuniti i ono što je naša tzv. „sudbina“! Svima ugađamo osim sebi!

Onda, tu su strahovi, od uspeha, od neuspeha, od samoće, od braka, od vode, od vatre, od mraka, od manijaka, od pedofila, od nemaštine, od krize, od ulaska u EU od neulaska u EU, od brze vožnje, od aviona, od odrastanja, od odgovornosti, od autoriteta, strah od straha… Pitam se koji je prosečan broj strahova sa kojima se suočava jedna odrasla osoba?
Sad kad razmislite još jednom da li biste rekli za sebe da ste zaista slobodni? Koliko je situacija u kojima postupate isključivo onako kako osećate i nemate zbog toga osećaj griže savesti, odgovornosti prema nekom drugom, straha itd. – potpuno oslobođeni? Ja mogu da nabrojim vrlo malo takvih situacija.
Kad čovek prestaje da bude slobodan? To je po meni ključno pitanje. U ranom detinjstvu, u tinejdžerskim godinama, kao odrastao ili možda rođenjem?
Verujem da čovek nikada ne može biti u potpunosti slobodan jer bi to značilo anarhiju, ali, da li ipak svoju decu možemo da naučimo da žive sa više slobode?
Da li decu učite da u mraku živi vuk, ili veštica, Ili duh, ili čudovište? Da li im kažete da će ih ukrasti cigani ako vas ne drže za ruku? Da li im kažete da je Škola zakon? Da li im kažete da moraju da završe fakultet da bi od njih postali ljudi? Da li im kažete da ni jedan posao neće voleti jer sve što se mora ne može da se voli? Da li im kažete „Ima da bude kako ja kažem ili nikako“ ili „ Dok si u mojoj kući poštovaćeš moja pravila“?
Čili ste nekad neku od ovih rečenica? Ja mnoge!
Moja deca se ne plaše mraka, vuka, veštice, znaju da duhovi i babaroge ne postoje. Ne plaše se čudovišta ni cigana. Ne govorim im da postoje pravila, i da mama i tata uvek znaju bolje…
Govorim im da rade ono što vole. Govorim im da budu iskrene, prvo prema sebi pa onda i prema drugima. Govorim im da pokazuju osećanja i da ih se nikada ne stide. Kažem im da i mama i tata greše i da imaju pravo da to primete.
Ne, okolina ovakvo vaspitanje ne odobrava. Okolina ovakvo vaspitanje osuđuje. Jer ako se dete ne plaši mraka, moraš stralno da ga paziš da ne padne u mraku, a to je naporan posao!
Ne, nije me briga šta okolina misli! Pa i ja sam malo slobodna 🙂 .
Negujem slobodu u deci… Za sada, verujem da mi ide dobro… Nekad me ta njihova sloboda ošamari, ali kad dodjem sebi pomislim kako je divno što ne znaju šta su to ograničenja… a ja ću se potruditi da nikad i ne saznaju!
A vi?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone