Smatram da postoji tri grupe stvari koje treba razvijati u predškolskom uzrastu i da bi tada, umesto beskorisnog enciklopedijskog znanja, kod dece  trebalo da razvijamo najopštije psihološke okvire, i mentalne veštine  koje bi poslužile kao temelji za dalji lični rast deteta. Ovo je naročito bitno ukoliko se zna

da se glavni deo pravljenja „neuralnog prediva“ tj povezivanje neurona vrši u periodu do treće i kasnije do dvanaeste godine.

Pod psihološkim okvirima podrazumevam utreniravanje deteta da razmišlja na određeni način – na primer da umesto na problem fokusira na rešenje, da se umesto na prošlost koja je nepromenljiva fokusira na budućnost, da razmišlja o onome što hoće umesto o onome što ne želi, da neuspeh isto kao i uspeh prihvata samo kao rezultat koji mu govori da li se nalazi na dobrom putu ka cilju, da zna da definiše šta želi i da istrajno teži ka tome, da shvati da fleksibilnost nije popuštanje, nego nalaženje drugačijeg rešenja da se dođe do cilja, na kraju da zna da će se stvari promeniti samo ukoliko je proaktivno umesto reaktivno. Osim ovoga, tada bi dete prvi put trebalo da upozna svoje emocije, tj da mu budu objašnjene kako ih spoznaje. Da mu se predoči zašto ima osećanja, šta su ona, da su korisna, kako je sasvim u redu što oseća, ali i to da svoju reakciju na emocije može da izabere i da uvežba kako da je iskontroliše. Takođe veoma je važno da dete razdvoji sebe od svojih emocija i svog ponašanja, kako bi razumelo da ga, kada se na primer mama i tata ljute, oni i dalje vole, ali da ne odobravaju neko njegovo ponašanje. Ovo je jako važno za formiranje osećanja samoljubavi i samopoštovanja, čiji je nedostatak osnov većine problema koji odrasle osobe imaju i interakciji sa okruženjem (manjak samopuozdanja, potreba za potvrdom okoline, kompleks inferiornost-samoprezir – verujem da sam nemoćan, a nakon toga sebe prezirem, itd)

Mentalne veštine koje je potrebno razvijati su: percepcija (razvoj senzitivnosti svih čula), vizuelizacija (sposobnost pravljenja jasnih mentalnih slika), kreativnost (generisanje novih i originalnih ideja), lateralno razmišljanje (nalaženje drugačijih rešenja iste stvari), logika (slaganje pojmova po kategorijama), memorija (veština pamćenja detalja), funkcionalno razmišljanje (upotreba znanja u praksi). Zapravo ovo su sve veštine koje kasnije nedostaju u kasnijem školovanju i zbog kojih nastaju problemi u učenju.

Kako i u Srbiji, na sreću, stasava sve više roditelja kojima je zaista stalo do ličnog rasta njihove dece, ono što bih njima preporučio jeste čitanje literature, pohađanje seminara, treninga ili recimo angažovanje kouča kroz koje bi mogli da steknu novu perspektivu, veštine, da trajno promene svoje strategije i ponašanja u odnosu na decu i da postanu njihovi treneri i pratioci u razvoju.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone