piše: Peter J.

Drugar Dušan priča mi kako njegov prijatelj odlazi u Njujork na neko vreme. Moje prvo pitanje je bilo: “A, šta će sa poslom?”

Krajnje naivno pitanje.

Jer, taj prijatelj ima 28 godina, diplomirao je Fakultet organizacionih nauka i radi kao web programer. Najviše za klijente u Americi. Isključivo preko interneta.

“Pa, njemu za posao treba samo kompjuter i internet konekcija. Jer, svi projekti na kojima radi su na mreži” – kaže Dušan.

Klik, klik, klik. Ne po kompjuterskom mišu, već u mom mozgu.

Prva slika koja mi se pojavila u glavi bila je “Pirat bar” u Perastu, ja u kupaćim gaćama na Jadranskom moru, celo leto provodim ispod trske sa laptopom pred sobom. Mali san. Da spojim rad, letovanje i uživanje.

Imam posao na kojem svakog dana moram da provodim osam sati. Pred kompjuterom i telefonom. Šest dana u nedelji. Nemam luksuz da radim preko interneta. Kada uđem u zgradu u kojoj se nalazi kompanija, moram da otkucam elektronsku karticu za evidenciju dolazaka. Šteta.

Dok se internet u Srbiji nije toliko razvio (neka to bude – do pre 10 godina), malo ko je mogao da pomisli da će od svoje kuće moći da radi za strane kompanije. Da će šefa viđati isključivo u konferencijskom razgovoru preko Skype, a kolege, sa kojima nikad nije popio kafu, samo među Facebook prijateljima.

Moj pradeda ukrcao se na brod pre više od 100 godina, i putovao nekoliko meseci dok nije stigao u predgrađe Čikaga, da bi tamo sa Amerikancima radio na projektu u nekom rudniku. Danas, sa Amerikancima možeš da radiš odakle god hoćeš. Iz Njujorka ili Perasta. Svejedno.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone