Jedan moj klijent inače finansijski mogul budista koji kupuje raspadnute kompanije, sređuje ih i prodaje, nešto poput Ričarda Gira u “Zgodnoj ženi”, rekao mi je tokom jedne koučing sesije: “Želim da sam kao peščani sat i da uživam u svakom zrnu peska koje prolazi kroz usko stakleno grlo koje zovemo sadašnjost”. I evo sada, dok naša prošlost kao hiljade mrva peska leži pod nama, a budućnost nam neumorno navire, pitanje je u koliko zrnaca uživamo. Sigurno je da u jednom danu ima mnogo mrva u kojima možemo da uživamo i isto toliko onih gorkih, ali šta se od toga računa?

sandU momentu kada nam nad glavom ostane hiljadu, pa sto, pa deset, pa jedno zrno i kada osetimo prolazak tog poslednjeg zrna kroz usko stakleno grlo koje se zove sadašnjost, da li ćemo hteti da smo uživali više? Da li ćemo hteti da smo spavali manje? Da li ćemo se pitati zašto nismo probali više stvari, upoznali više ljudi, više puta bili tužni ili srećni ili ćemo zadovoljno posmatrati peščanu dinu ispod nas i reći da to je bio moj život.

Zato, ustani, udahni i primeti kako je lepo disati. Ustani i primeti kako je lepo hodati. Igraj se sa decom i vidi kako je lepo biti bezbrižan. Rizikuj i vidi kako je lepo izgubiti i patiti. Uživaj u ponovnom ustanku nakon poraza i znaj da je uživanje pitanje stava, a ne sreće.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone