Otkud znate, možda naše ćerkice odluče da satkaju platno i od njega sašiju muževima košulje ili da naši sinovi kada oderu medveda koga su upravo odstrelili, izabranici svog srca naprave čizmice – ove moderne sa krznom što se sada i leti nose…

U svetu koji ne prašta greške i gde je odličan rezultat samo karta za ulazak u utakmicu, a izvrsnost ono što odlučuje ko ostaje u igri, a ko ide u staro gvoždje, moja ćerka svake nedelje ima pet redovnih časova srpskog i matematike. Ima i još toliko dodatnih, jer složićete se srpski i matematika su najvažniji.

Koga zavaravamo? Da li se ti ljudi koji rade u školama, koji iako ih niko tako ne naziva jesu najniži sloj menadžera prinudne obrazovne korporacije nazvane ministarstvo, kada izvršavaju naloge koji su im dati zapitaju koji im je cilj i koja je svrha onoga što rade?

loptaDa li ste se vi nekada zapitali – da li ljudi koji vode milion dece u Srbiji uopšte znaju kuda ih vode? Imaju li oni viziju šta žele da ta deca postanu ili samo odrađuju plan koji im je dat – plašeći se direktora, prosvetne inspekcije, političke linije preko koje su dobili posao i na kraju razjarenih roditelja čiju decu temeljno upropaštavaju? Ako našu decu uče zečevi kako možemo da očekujemo da budu lavovi?

Vidite, na roditeljskim sastancima možeš da vidiš da su ljudi još uvek najosetljiviji na predmete kao što su čitanje, pisanje i matematika. I to bi bilo sjajno da živimo u 1970.oj godini, kada ove tri veštine, prema vodećim časopisima kakav je Fortune500 jesu bile najvažnije. Tržištu su trebali ljudi koji znaju osnovne veštine i koji znaju da se ponašaju po šablonskim zadacima – da rade vredno, ostvaruju normu, odu u penziju što kasnije i na kraju umru. Sve je bilo predvidljivo i tipizrano.

Stvari su se promenile. Jedino je sigurna nesigurnost. Krize su svakodnevica. Fleksibilnost je uz poznavanje cilja koji želiš je primarna osobina koju treba da ima bilo ko, ukoliko hoće da život provede ispunjeno, a ne okrivljujući razne ljude i sisteme za svoju mizeriju.

Profesorka sa Stenforda Linda Darling-Hammond, je 1999 rekla su tri današnje najkorisnije veštine sposobnost rada u timu, rešavanje problema i međuljudski odnosi, odnosno komunikacija. To znači da bismo danas umesto 5 časova srpskog i nis predavanjematematike trebali da imamo 5 časova odeljenske zajednice i pet časova logičke matematke i lateralnog razmišljanja.Tu bi učiteljica ili razredni starešina bio moderator i učio decu komunikaciji sa drugima, ali i sa samim sobom. Rekli biste – NEIZVODLJIVO. Greška – čak da to ne finansira država, koštalo bi roditelje oko 40€ jednokratno. Za taj iznos učitelji bi mogli da završe najkvalitetniju obuku kakvu završavaju članovi kabineta Bele Kuće. Dakle rešenje postoji.

Ne razumeju u prosveti, jer nijedan sistem sebe ne može da vidi iznutra, da ulaganje u usavršavanje starog koncepta, ma koliko elektronsk dnevnci bili lepi, ma koliko interaktivne table bile dobre, ma koliko koristili interaktivne softvere mi deci akcenat stavljamo akcenat na pogrešne stvari. Isto kao kada bismo hologramske projekcije koristili da decu naučimo da prave ćilime, štave kožu ili da tkaju što je super zabavna ideja, ali praktično potpuno beskorisna stvar.

Mi danas decu treba da spremamo da rešavaju probleme koji još uvek ne postoje, koristeći tehnologiju koja još uvek nije izmišljena. Za to su potrebni vizionari – pripovedači koji će decu povesti ka novim uverenjiima, viziji, a ne ka tačnim i pogrešnim odgovorima iz testova.

Za one sa dubljim interesovanjem – pročitajte šta je uradio jedan učitelj preko okeana.

http://www.wired.com/business/2013/10/free-thinkers/?cid=13144904

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone