Piše: Igor Rakić

Pre pet i po godina, Nataša i ja smo počeli da živimo zajedno. Nije imao pas za šta da nas ujede i pojma nismo imali sta nas čeka u budućnosti. Radio sam paralelno dva posla. Poslodavci su mi redovno zakidali na isplatama onoga sto sam zaradio i svaki mesec smo strahovali da nas ne izbace iz stana. Potpuno nelogično, jer mi je supruga bila u drugom stanju, napustio sam posao i sigurnu platu. Hteo sam da sam budem kriv za ono što mi ide ili ne ide u životu.

Tada sam osnovao kompaniju za treninge u oblasti komunikacije. To bio jedini posao koji sam znao dobro da radim. Napravio sam treninge po narudžbini jedne banke, koja je na kraju odustala od posla. Imao sam treninge, ali ne i posao. Počeo sam da organizujem male treninge iz retorike. Pozvao sam prijatelja iz Slovenije na trening i on me je povezao sa nekim svojim prijateljima. Posao je krenuo, baš dobro. Počeli smo da prodajemo treninge prodaje i ljudi su počeli da nas preporučuju. Tada me je pokupila vojna policija :).

Otišao sam u vojsku, jer nije imao ko da mi pomogne da je odložim još godinu dana, kada je konačno ukinuta. Potpuno nelogično, ali tamo, čuvajući lift i zavodeći poštu, tj. imajući osam sati dnevno za čisto razmišljanje, primetio sam da tamo ima puno oficira čiji su potencijali potpuno neiskorišteni. Zato sam počeo da komuniciram sa njima. Od oficira sa puno znanja, koji nisu mogli da dobiju priznanje niti da pokažu šta znaju i koji su imali jaku želju za zaradom, napravio sam konsultantski tim, prodavao njihove usluge i moja trening kompanija je postala i konsalting kompanija. Totalno nelogično, ali svoj prvi milionski ugovor sam zaključio na haubi automobila vozača jednog direktora, dok sam raznosio poštu izmedju dve zgrade Ministarstva odbrane. Nelogično, ali na dan izlaska iz „vojske“, vratio sam sve dugove koje sam napravio u prvih nekoliko meseci pre nego što sam zaključio prve konsultantske ugovore, pozdravio se sa „matriksom“ i otišao na prvo luksuzno letovanje u svom životu.

Kada je sve krenulo kako treba, počela je Svetska ekonomska kriza, izgubili smo većinu klijenata i totalno nelogično, radeći besplatno trening o ubrzanom učenju za jednu lokalnu samoupravu, jer su se u poslednjem trenutku predomislili i nisu hteli da mi plate, dobio sam poziv za intervju od više medija koji su se interesovali za to što radim. Telefoni su počeli da zvone. Organizovao sam posao. Počeli smo da radimo sa đacima, studentima, profesionalcima, angažovale su nas kompanije koje se bave konsultantskim poslom.  Nelogično, projekat koji je bio „neuspešan“ pretvorio se u Školu Intelektualnih veština koja sada godišnje obuči preko 1.000 ljudi. Sada u timu imamo sedam ljudi, počeli smo da radimo i u Crnoj Gori, dolaze nam ljudi iz dijaspore, iz celog sveta. Naša kompanija potpuno Fanki, društveno odgovorna, virtuelna je. Nemamo kancelarije. Nemamo uobičajene troškove. Nemamo radno vreme. Saznao sam iz medija da je ono što smo razvili Google nazvao „Cloud Business“.

Da, možda je nelogično i to da se sve ovo dešava u periodu od četiri godine. Kada pomislim šta će se sve desiti u naredna četiri leta, mogu samo budan da sanjam i da danas uradim sve što je do mene da stignem tamo gde sam naumio.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone