piše: Peter J.

Pisao sam tekst o poštaru sa Starog Grada u Beogradu. Ivan, beše. Radi već 30 godina u istom reonu.

Raznosi Lominom ulicom pošiljke, mahom penzionerima. U njegovoj torbi, najviše računa. Na naplatu stižu struja, infostan, telefon… Tek poneka penzija. Veoma retko razglednice i pisma. Žao mu je, kaže, što su ljudi prestali da održavaju kontakt rukom ispisanim pošiljkama.

Pitam ga da li on, kome su na početku karijere koverte sa pismima bili glavni “klijenti”, još šalje rukom ispisane razglednice ili čestitke.

“Ma, neee” – kratko mi kaže i smeška se. “Više od deset godina, nijednu. Imam kompjuter, praktičnije je. Napišem imejl rođacima u Švedsku, i oni ga pročitaju istog trena. Ili pričamo preko Skype-a. A, pismo putuje po deset dana. I zaboravim šta sam im napisao.”

Potpuno ga razumem. Ne verujem u to da se reči na papir bolje prenose perom nego tastaturom. Poslednje pismo koje sam poslao kovertom bilo je 1999. godine. Otkucao sam ga na kompjuteru i odštampao. Putovalo je 13 dana do Amerike.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone