Piše: Velibor Rakić, Profesor razredne nastave

 Pre sedam dana, na jednom seminaru, upoznao sam devojčicu po menu Anđela. Nakon našeg prvog testiranja (testiranje brzine čitanja – broj pročitanih reči u jedinici vremena uz razumevanje), predavač je zaključio da polaznica seminara ima znatno izraženiji problem sa brzinom čitanja od ostalih polaznika, koji su prosečni čitači. Posumnjao je na disleksiju. Nakon dodatnog, usmenog testiranja, bio je prilično siguran, te je upitao devojčicu o problemu. Bio je u pravu. Anđela je potvrdila svoje teškoće u čitanju te problem zvani disleksija. Na prvoj pauzi, prišao sam devojčici i započeo razgovor sa njom. Iskoristili smo oboje priliku da razmenimo iskustva i da ’’unakrsnom paljbom’’ zaspemo predavača pitanjima.

Pažljivo sam je slušao dok mi je govorila o neuspelim pokušajima lečenja ’’bolesti’’, odlaženju kod ’’stručnih lica’’ i ponovo onaj gorak osećaj u stomaku, kada je pomenula njihovo filozofiranje. A problem ostaje… Video sam strah u njenim očima, sramila se i povlačila u sebe. Već je izgradila visok zid oko sebe. Zid, koji treba SRUŠITI! Najinteresantnije je bilo što sam taj osećaj i reči koje će proizaći već znao, jer sam i sam to doživeo kao dete…

Preuzeo sam reč i trudio se, govoriti o svom problemu, kako bi se otvorila. Želeo sam da, slušajući mene, pronalazi sebe. Kao nastavnik, pedagog i čovek,  trudio sam se da shvati i prihvati, da nije sama…

…Moj problem, mislim baš moj kao Velibora Rakića, ogleda se u otežanom čitanju. Toliko otežanom da sam se kao dete gušio u svojim rečima. Zapravo, nisam umeo objasniti da moje misli toliko brzo lete, da pročitano ne uspevam izgovoriti na vreme. Time sam gutao slova , menjao redosled slova u reči, govorio ono što ne piše, samo da bih nešto rekao ili pak vežbao kod kuće do te mere, dok ne naučim napamet tekst. Kao dete, plakao sam čim bi neko tražio od mene da pročitam nešto. Zašto? Čitao sam slovo po slovo da bih pročitao bez greške što je, priznaćete, u višim razredima predstavljalo veliki problem. Počeo sam da bežim od knjige. Čim bih je video, čuo bih ‘’vrištanje mog mozga’’!

Ali, neko je ipak znao da nemam problem sa razumevanjem, pamćenjem a naročito ne sa logičkim zaključivanjem. To je bila moja majka. Prva je primetila neverovatan dar za matematiku. To je došlo do izražaja naročito kada sam počeo izučavati geometriju i nacrtnu geometriju. Ali, problem čitanja je ostao. Tokom školovanja u srednjoj školi, kroz razgovor sa bratom, pomenuo sam mu problem. Jedan razgovor, značio mi je više nego svi, tokom mog školovanja. Na njegov predlog završio sam seminare koji su rešili moj problem. Ispostavilo se da sam bio nadprosečno inteligentno dete sa disleksijom. Upornim radom i pridržavanjem pravila koja mi je postavio predavač, danas radim u školi, podučavam đake početno čitanje i pisanje,  te ih podučavam i naprednim tehnikama čitanja.

Citat predavača, koja je promenila moj život:’’Disleksija nije bolest! Ti nisi bolestan. Samo drugačije vidiš stvari, a niko te nije naučio tehnici čitanja na tebi prihvatljiv način.’’

Ja vidim 3D na skicama mnogo brže od prosečnog čoveka, geometrija je za mene igra, moć zapažanja i logičkog zaključivanja na izuzetno visokom nivou. Pa, ako vidim slike i pamtim ih a pri tome, još kako ih razumem, zašto ne bih naučio, kako da vidim reči, cele i isto tako ih i izgovaram?

Ne zaboravite da su u većini slučajeva disleksičari dobri matematičari, umetnici ili geniji. Moja mala drugarica Anđela je na dobrom putu da reši svoj problem. Ja verujem da hoće!

 

Poznate osobe sa dislekisjom (peuzeto sa Hrvatska udruga za disleksiju):

 ZNANSTVENICI,ISTRAŽIVAČI, PRONALAZAČI:

Albert Einstein, Thomas Edison, Alexander Graham Bell, Isaac Newton, Michael Faraday…

POLITIČARI, VOJSKOVOĐE:

George Patton, Winston Churchill, Woodrow Wilson, švedski kralj Karl Gustav XVI. i princeza Victoria, John F. Kennedy…

LIKOVNI UMJETNICI

Leonardo da Vinci, Pablo Picasso, Walt Disney, Robert Rauschenberg,Auguste Rodin, Richard Rogers, Charles Rennie Mackintosh, Jorn Utzon…

SPORTAŠI

Greg Louganis, Jackie Stewart, Johnny Herbert , Bruce Jenner,Adie Allen, Duncan Goodhew , Paul Merson, Magic Johnson, Muhammad Ali…

GLUMCI

Cher,Marlon Brando, Tom Cruis, Whoopi Goldberg, Susan Hampshir, Anthony Hopkins, Bob Hoskins, Sarah Miles, Oliver Reed, Harrison Ford, Liv Tyler…

 PISCI

Agatha Christie, Gustave Flaubert, W.B. Yeats, Hans Christian Anderson, Ernest Hemingway, Lewis Carrol, Mark Twain…

 GLAZBENICI

Noel Gallagher, Scott – ‘5ive, Harry Belafonte, Enrico Caruso, Nigel Kennedy, John Lennon…

 “Nisu oni svi bili  geniji uprkos disleksiji, nego upravo zbog nje”! Ronald. D. Dejvis (2004) naglašava da disleksija neće od svakog disleksičara napraviti genija, ali je za samopoštovanje svih disleksičara dobro da znaju da njihovi umovi rade na isti način kao i umovi genija, kao i da to što imaju smetnje u čitanju, pisanju, izgovaranju glasova i reči ili matematici ne znači da su “tupi” i “glupi”, već da isti mentalni procesi koji proizvode genija mogu da proizvedu i te smetnje.’’

I, najvažnija rečenica u mislima disleksičara: ’’MOGU JA TO!’’

Cilj ovog teksta nije predavanje o disleksiji. Kroz njega mnogi uistinu mogu naučiti o ovom fenomenu, ali konačni cilj je razgovor o problemu, razmena iskustava, kako bismo problem primetili i preduzeli nešto povodom toga.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone