piše: Mateja Opačić

Situacija (1)

Kaže mi jedna nastavnica: “Ja im napišem domaći na tabli, a jedan od njih uzme mobilni da slika!!! Htela sam da ga zadavim!”.

– Pa, zar to nije logično? – rekoh joj.

– Kako logično? Pa, valjda treba da prepiše sa table, a ne da slika?

Mislim da treba da slika telefonom. Prvo, ne bi bilo greške u prepisivanju, drugo, niko ne bi mogao da ga optuži da je loše prepisao i da nije to domaći nego nešto drugo. A, takođe, ovako je i brže. I pored sve dobre volje, ne vidim u čemu je problem.

Situacija (2)

Učenik srednje škole donosi odštampan sastav iz srpskog jezika, a nastavnica mu daje jedinicu. Zar se pismenost pokazuje samo ako se piše rukom? Onda bi ispalo da svako ko radi na računaru – nije pismen. U čemu je problem? Nisam napisao više od par reči rukom za predhodnih 10 godina, ali na računaru sam napisao hiljade strana teksta. Pitam se, da li postoji neki pisac koji sada piše rukom svoja dela. Novinari ne pišu rukom, a ni ljudi koji se bave biznisom niko ne koristi olovku i papir. Izgleda da su deca jedina koja su osuđena da koriste metode iz prošlog milenijuma, a baš ona bi trebalo da prestavljaju budućnost.

Ili možda negde grešim?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone