Piše: Tamara Kostić,  predavač u Školi Intelektualnih Veština

Položiću ispit, neću položiti ispit, položiću, neću položiti… Proleće stiže, a ja sedim u parku i kalkulišem. Brate, ne ide ovako! Ako izađem sada na 2, ostaće mi za junski još  3 i 3 komada za leto. Ne, izaći ću na 3 laka, a sve teške ispite rotiram na septembarski…Uf…

krepalaTo su muke. Lep je studentski život sve dok ne dođe ispitni rok. Svaki početak proleća je isti, kada je planiranje u pitanju. Niko to ne radi umesto nas. Srećom, ja nemam problem sa učenjem. Samo mi je frka da se zaukam. Istrenirala sam se da volim da učim. Zvuči čudno, ali nije nemoguće.  Kad počnem da učim, ja pročitam deo po deo i razmislim. Onda mi svaki odeljak postane jedna boja. Tu mi se prepliću neki pojmovi nabrajanja i definicije. Okej, ništa strašno. Uzmem flomastere i počinjem da skiciram šemu lekcije, svaki odeljak u svojoj boji. Crtam razne simbole kojima menjam reči iz lekcije, povezujem različitim strelicama bitne delove i žvrljam. Kažu da je to mapa uma. Svejedno, baš se nekako zabavljam. Smejem se svojim simbolima i lako obnovim. Igra. Sutradan, ponovim svoju mapu od juče i krenem dalje. Volim nekad i da pustim muziku dok ponavljam isti proces. Strava mi je kad usput napravim i svoj rečnik simbola za pojmove koji se u mojoj struci ponavljaju. Napravim nekakav „vizuelni adresar“ termina i sve ide brzo.

Entuzijastična sam po pitanju ovog ispita. Kada dobijem pitanja, samo ću se prisetiti svojih skica i mapa, onih boja i slika koje sam smislila. Pričaću po tome jer znam redosled. Vladam materijom i baš me briga da li me pita definiciju sa kraja ili pojam sa početka.

Hm…a da ja ipak prijavim sve za ovaj junski?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone