Zašto deca od tri godine uče sa lakoćom, dok za one sa trinaest učenje postaje „mučenje“? Kako klasično obrazovanje utiče na sputavanje genijalnosti sa kojom se rađamo? Koji su saveti za uzgajanje genijalnosti?

U SAD je sprovedena studija s ciljem da izmeri sposobnost divergentnog razmišljanja – nalaženja što više primena neke stvari, recimo spajalice za papir. Ova veština je jedna od ključnih za praktično snalaženje u životu. U studiju je bilo uključeno više stotina ispitanika koji su testove radili u razmacima od po četiri godine. Oni koji su mogli da smisle više od sto mogućih primena za neki predmet, smatrani su divergentnim genijima.

Kada je prvi put rađen test, oko 98 odsto ispitanika imalo je rang genija. To su bila deca u predškolskim ustanovama. Sa svakim novim testiranjem taj procenat se srozavao dok na kraju školovanja nije stigao do konačnih tri odsto.

U srpskim srednjim školama je sproveden PISA test kojim se utvrđuje da li znamo da primenimo informacije koje učimo. Poražavajuće. Bili smo četrdeset prvi od skoro pedeset sedam zemalja.

Na predavanjima koja vodim u Školi intelektualnih veština, primetili smo kako većina učesnika od dvanaest do trideset godina ima problem u tome što nema održivu pažnju, uči linearno i nelogički bubajući informacije jer je tako naučena i zaboravljajući brzinom misli. Pri tome, to je paradoksalno jer  jedan broj njih ima koeficijent inteligencije genija i članovi su Mense.

Zajedničko za sve njih je da su bili izloženi klasičnom školovanju, koje je pravljeno za potrebe industrijskog doba. Tada je bilo u redu verovati da ćeš ako budeš poslušan i miran, učio i radio tačno što ti bude rečeno, završiti školu, dobiti posao, raditi i otići u penziju. Danas ta ideja više ne važi.

Ukoliko želimo da izbegnemo ono što se dešava u tehnološki razvijenim zemljama – da se deca zbog sindroma poremećaja pažnje i hiperaktivnosti raznim medikamentima anesteziraju kako bi mogla da prate nastavu, moramo da napravimo promenu. Samo tako će malim genijima biti data mogućnost da postanu mudri i srećni ljudi, a starijim da poprave ono što su drugi u njihovo ime zabrljali.

Smatram da bi umesto često beskorisnog enciklopedijskog znanja, kod dece trebalo da razvijamo mentalne veštine koje bi poslužile kao temelji za dalji lični rast deteta. Ovde ne kažem da učenje nije važno. Naprotiv, važno je više nego ikad. Bitno je samo da pre nego što počnemu da nas zasipaju tone informacija imamo razvijen metalni alat za upravljanje znanjem.

Te veštine su, zapravo one koje kasnije nedostaju u školovanju i zbog kojih nastaju problemi u učenju. To su percepcija, vizuelizacija (sposobnost pravljenja jasnih mentalnih slika), kreativnost, lateralno razmišljanje (nalaženje drugačijih rešenja iste stvari), logika, memorija, funkcionalno razmišljanje (upotreba znanja u praksi).

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone