piše: Mateja Opačić

Sastavljam test za studente na fakultetu. U pola posla stajem i pitam se šta to radim? Sastavljam test u kome odgovor na svako pitanje može za nekoliko sekundi da se nađe na netu. I shvatam: “Ovo nije adekvatno!”
Obrazovanju pristupamo bez preteranog razmišljanja. Radimo ono što su nama radili. Pokušavamo da decu naučimo ono što su nas naučili. Ne shvatajući da je ovo potpuno pogrešno i neadekvatno. Deca se u mnogo većem procentu odupiru školovanju nego što je to ranije bilo. Na konferenciji o učenju održanoj jesenas, nastavnica koja je sedela pored mene rekla mi je da krajem prošlog veka manje od 15 odsto dece nije moglo da se uklopi u školski sistem, odnosno smatrani su neprilagođenima. A da taj procenat u poslednjih par godina toliko raste da će se uskoro većina dece smatrati neprilagođenim. Hmmmm…
Možda nisu deca neprilagođena, nego mi imamo pogrešne metode? Možda školovanje mora da bude drugačije?
Da li dete može da nas ozbiljno shvati, ako od njega tražimo da zna napamet nešto što se na netu sazna za par sekundi? Da li dete smatra da je to što očekujemo od njega besmisleno? Da li može da razume da mu treba škola i obrazovanje ako se od njega traže besmislene stvari koje mu ništa neće značiti u životu.
Razmišljam o tome koje su to besmislene stvari koje ih teramo da uče i savladavaju, a da im nikad neće trebati.
– Činjenice koje se lako nađu na netu
– Istoriske činjenice iz raznih oblasti
– Pisanje rukom
Šta još?
Ako ovo ne treba da ih učimo, šta bi trebalo da ih učimo?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone