Piše: Igor Rakić, Osnivač Škole Intelektualnih Veština

DSC_0247Prema Gausovoj raspodeli, kaže se da oko 2% nekog društva ima koeficijent genija, a da 0.3% ljudi predstavlja „creme de la creme“ genijalnih i da su to osobe koje poseduju poencijal za izuzetna dela u bilo kojoj oblasti koje se dohvate.

Kada bismo ovu statistiku primenili na, recimo, učenike prvog razreda koji su 2014. godine upisali osnovnu školu u Srbiji došli bismo do interesantnih brojeva. Naime, prošle godine u srpske škole je upisano oko 71,000 đaka prvaka. To znači da trenutno, negde u školskim klupama oko nas sedi oko 1400 genijalaca i oko 200 đaka koje najverovatnije imaju potencijal da postanu naučnici, privrednici, umetnici ili izumitelji – svi oni koji će u narednih pedeset godina stvarati svetske megatrendove. Osim toga, da ne pristupamo ovom fenomenu samo elitisčki i preostalih 96% natprosečnih i učenika prosečnih intelektualnih sposobnosti u procesu učenja koristi jedva 4% mentalnog potencijala. Tužno je to što svi ovi geniji prikriveni u sedmogodišnjim glavama verovatno nikada neće ugledati svetlo dana zahvaljujući školskom sistemu – tvorevini koja je bila prosvetljenje u XIX, ali samo izduvan mitski balon XXI veka.

kreativno učenjeŠkola i đaci današnjice su napravljeni za vreme u kojem je bilo najvažnije da mladi savladaju bazične i jako slične veštine i znanja koja su potrebna za rad i masovnoj proizvodnji u eri industrijalizacije. Tada je bilo u redu verovati da ćeš ako budeš poslušan i miran, učio i radio tačno što ti bude rečeno, završiti školu, dobiti posao, raditi i otići u penziju. Danas, stvari stoje potpuno drugačije. Škola na svim nivoima, veoma teško može da odgovori potrebama života, roditelji uhvaćeni u klinč između posla, porodice i potrebe za stalnim ličnim usavršavanjem ne nalaze rešenja kako da pravilno odreaguju u ovakvoj situaciji. Privatne škole, privatni časovi, dnevni boravci, internati su samo inkubatori koji deci sutrašnjice nasilno ubrizgavaju životne strategije prošlosti. Živimo u šahovskoj partiji koja je zaglavljena u „pat poziciji“ gde nema pobednika, a oni koji najviše trpe nisu ni sistem ni roditelji nego deca.

Mi smatramo kako se sistemi veoma sporo menjaju i kako škola i sistem zaposlenih koji je predstavljaju neće doživeti novomilenijumsku eru prosvetiteljstva. Škola  je politička instuticija – i manje ili više projektuje borbu između vlasti i zaposlenih. U svakom slučaju siguran sam da ne zastupa interese dece. U suprotnom bi sindikati roditelja štrajkovali za, na primer promenu netečnih činjenica u udžbenicima ili apdejtovanju programa koji će deci dati korisne veštine i znanja…

Ono što hoću da kažem je da Promena koja ovde treba da se dogodi neće doći „odozgo“ od strane autoriteta političke vlasti, nego „odozdo“ – kroz inicijativu roditelja, što mi u našoj praksi kao “Škola Intelekualnih Veština” viđamo već osam godina. Broj roditelja i mladih ljudi koji odluče da krenu ovim putem „lične inicijative“ ima trend rasta od oko 50% godišnje, gde smo sa 500 polaznika godišnje došli na oko 2000. Inicijativa roditelja kaže – školu posmatram kao porez – nužno je zlo, i ako već moramo da je pohađamo i ne možemo da upravljamo njome, bar dok ne uvedu “kućno obrazovanje”, hajde da bude što bezbolnija.  Neka moje dete nauči kako da, iako u velikom broju slučajeva bezvezna, propisana znanja što brže nauče kako bi mogli da se zaista obrazuju, jer Škola i Obrazovanje često znaju da budu sve suprotne stvari. Takođe, ako mom detetu predaje “prosvetni radnik” koji je realno apdejtovan pre 30 godina – koji po komunikaciji, ne da ne odgovara mozgu klinca koji je odrastao u multimedijalnom svetu, nego uopšte na svojoj skali nema talasne dužine na kojoj deca funkcionišu – šta ja da očekujem? Da će neko ko živi u prošlosti umeti da nauči moje dete kako da živi u budućnosti, da će neko ko ne može da reši probleme iz prošlosti pomoći mom detetu da se suoči sa izazovima koji još ni ne postoje i da rešava probleme koji još nisu nastali, koristeći pri tom tehnologiju koja još nije izmišljena. Ma hoće…

pamćenje Ukoliko želimo da izbegnemo ono što se dešava u tehnološki razvijenim zemljama – da se deca zbog sindroma poremećaja pažnje i hiperaktivnosti raznim medikamentima anesteziraju kako bi mogla da prate nastavu, moramo da napravimo promenu. Samo tako će malim genijima biti data mogućnost da postanu mudri i srećni ljudi, a starijim da poprave ono što su drugi u njihovo ime zabrljali.

Umesto često beskorisnog enciklopedijskog znanja, kod dece bi trebalo da razvijamo mentalnu pismenost koja bi poslužila kao temelji za dalji lični rast deteta. Ovde ne kažem da učenje nije važno. Naprotiv, važno je više nego ikad. Bitno je samo da pre nego što počnu da nas zasipaju tone informacija imamo razvijen metalni alat za upravljanje znanjem.

Te veštine su, zapravo one koje kasnije nedostaju u školovanju i zbog kojih nastaju problemi u učenju. To su fokus, organizacija, percepcija, vizuelizacija (sposobnost pravljenja jasnih mentalnih slika), kreativnost, lateralno i divergentno razmišljanje (nalaženje drugačijih rešenja iste stvari), logika, memorija, funkcionalno razmišljanje (upotreba znanja u praksi).

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInEmail this to someone