Вук је, мени, сјајан лик! Онако неконвенциолнан, мангуп из Лознице у оделу и са фесом који шармира аустријске даме... Права супротност Доситеју - углађеном и традиционалном господину. “Ван кутије”! Једни га хвале, као великог описмењавача, други га опет куде као нeкога ко је “пре-поједноставио” српски језик и зауставио еволуцију средњевековне језичке традиције. По њима, Вук је банализовао језик, спуштајући га на језик коњушара и “простих” паора. 

Из моје перспективе, ствари стоје другачије – водећи се једноставном животно – економском логиком, која једно друштво треба да доведе ближе благостању, што је више писменог народа то је могућност за напредак већа. Мислим да је пет милиона колико толико описмењеног народа боље него пет милиона потпуно неписменог. Из тог разлога ми Вукова популаризација језика и писма баш импонује и могу да кажем – Вуче Мајсторе, хвала ти! Направити систем писања који свако може да научи за пар недеља - стварно је био револуционаран подухват. Како би у Силиконској долини рекли диструптивна појава - која је узурпирала готово ритуално и скривено учење писања и читања резервосано само за најбогатије чланове друштва...

Сада, два века након Вука - у ери која је папир заменила електронима, а поштаре wifi  технологијом суочавамо се са другим изазовом. Већина нас је сада литерарно писмена, тј. знамо да читамо и пишемо. Тако да можемо да кажемо да је блаженопочивши Вук добро одрадио свој посао. Међутим сада имамо проблем са функционалном неписменошћу, тј са проблемом који је пре пар десетина година дефинисао Џон Незбит, говорећи да се у XXI веку неписменима неће сматрати они који не знају да читају и да пишу, него они који не умеју да брзо уче и прилагођавају се променама. Данас је проблем то што нови нараштаји не знају како да одговоре на потребу друштва, а то је да уче јако великом брзином којом се свет око њих мења. 

На међународном Писа тесту у којем учестују четрнаестогодишњаци из целог света који мери ниво функционалности знања, односно меру колико оно што научимо умемо да применимо у животу, наша деца – се котирају готово као најнеписменија. Више о тој теми, можете погледати овде: 


Ово је један јако велики проблем који свакодневно можемо да видимо по томе колико деци у најранијем образовању треба екстерне помоћи у учењу. Иако се о њему не говори довољно у јавности,  проблем "затупљивања" нације, је мени далеко битнији проблем од тога да ли имамо фонтане и лепе паркове, он постоји и сваког родитеља боли, а на дуги рок ће болети и све нас. Притиска нас како финансијски, јер годишње родитељи у Србији дају више милиона евра на приватне часове, који хвала Богу постоје, па колико толико санирају проблем који имамо, тако и емоционално, јер ствара велику дозу несигурности у погледу осамостаљивања наше деце.

Због тога проблема са интелектуалном неписменошћу је и настала моја идеја о “Школи интелектуалних вештина” – места где ће свака особа са просечним менталним способностима моћи да научи како да постиже натпросечне резултате. Сад, исто као и ‘роми Вук – могао сам да бирам – да ли ћу у својој Школи радити са 3% ектремно интелигентних и уздигнутих људи, или ћу направити причу која ће бити питка свима који имају очи и мозак, независно од њихових већ остварених потенцијала. Преломио сам, попут Вука на страну – популарности.  Социјализам у души. Колико год осуђивани, морали смо да поједноставимо наша предавања, да популаризујемо научне чињенице и правимо “лагане” трениге јер они дају резултате. Људи их разумеју и воле. Деца са радошћу похађају часове. Иста она коју ни мотком не можете да утерате на часове у школи помно слушају и са дубоком конвентрацијом раде све задатке - зашто - зато што им савког момента казујемо колико су вредни! 

Само тако можемо да обучимо више хиљада људи годишње који могу да почну да мењају свој свет. Иако им дајемо само мали подстрек, можда поједностављен (што не одговара идеји ауторитета да учење мора да буде тешко и озбиљно) људи који су наши ученици постижу сјајне резултате – “добри” – постају одлични, магистри заглављени у послу докторирају, “вечити студенти” добијају дипломе, а шампиони – налазе начин да лакше дођу до још бољих резултата. Ако је цена тога инфамија од стране традиционалиста - нека их... Докле год имамо резултат који каже – да људи који раде оно што им кажемо подижу своје интелектуалне способности и постају свесни да је јако важно радити на себи – мислићу да смо на правом путу и имаћу затворене уши за оне “хејтерске” гласове који долазе из зоне интелектуалног елитизма. 

Популаризација и етикета који можемо да добијемо на такав начин је мала цена коју смо спремни да платимо за резултат који добијамо, као што је и етикета који је Вук добио мала цена за милионе описмењених које смо имали у протеклих двеста година.

Хвала Вуче!

Пише: Игор Ракић, Оснивач “Школе Интелектуалних Вештина”



Kontaktirajte nas

Komentari

Vaše ime i prezime*
Vaš email*
Vaš komentar*

Pročitajte još:

Koncentracija pri učenju

Koncentracija: sposobnost usmeravanja misliUmetnost koncentracije,  bez obzira da li učiš biologiju ili igraš bilijar, se sastoji u fokusiranju na zada...


Magija Zvuka

Upravljanje Moždanim Talasima Pomoću ZvukaI dok se nekome čini da upravo otvaram temu “na rubu znanosti”, želeo bi da sa Vama podelim neka saznanja do kojih s...


Memorijska Palata (MindPalace)

Ova Memorijska strategija koju je jednostavno elaborirao Roni Vajt sa “NatGEO TV”, naravno ne potiče od Šerloka Holmsa, koji je u TV Seriji proslavio o...


Copyright © 2017 Uči lako saznaj kako. Sva prava zadržana. Izrada sajta - GW :: Optimizacija sajta - WBS